Piše: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić


Mi ko­ji smo tek kra­jem ži­vo­ta „za­ka­či­li“ ovaj vi­jek i ži­vi­mo ne­ko no­vo tran­zi­cij­sko do­ba, na či­je ću­di i od­no­se se te­ško na­vi­ka­va­mo, ima­li smo već na po­čet­ku svog ži­vo­ta jed­nu gro­mo­gla­snu na­ja­vu no­vog do­ba prav­de, jed­na­ko­sti, sve­op­šteg na­pret­ka...
Epi­log onog pro­šlog na glo­bal­nom tj. na­ci­o­nal­nom ni­vou zna­mo, ali po­uč­no je da se pod­sje­ti­mo na taj po­če­tak i kraj na ne­kom kon­kret­nom „ar­he­o­lo­škom lo­ka­li­te­tu“. Ma­na­stir Mo­ra­ča: nje­go­vi ko­na­ci i por­ta, kao i ne­po­sred­na oko­li­na su taj lo­ka­li­tet. Bu­duć­nost ko­ja je obe­ća­na ko­ju smo oče­ki­va­li baš ov­dje, pro­na­la­zi­li nje­ne kli­ce i na­go­vje­šta­je, kli­ca­li „ve­li­kim ini­ci­ja­ti­va­ma“.
Kao đak osmo­go­di­šnje (pro­du­že­ne) ško­le u Ma­na­sti­ru Mo­ra­či do­ži­vlja­vao sam ne­po­sred­no ono što je naš na­rod na­zi­vao si­la­zak vla­sti me­đu na­rod „s obje no­ge“! Šta se ta­mo zbi­va­lo i šta je po­di­glo elan na­ro­da na­kon ve­li­kih rat­nih stra­da­nja? Por­ta Ma­na­sti­ra sa svo­jim ko­na­ci­ma po­sta­la je ža­ri­šte no­vih po­kre­tač­kih ener­gi­ja na­rod­ne vla­sti dva ple­me­na Mo­ra­če i Ro­va­ca ko­je je ova za­du­žbi­na Ne­ma­nji­ća kroz isto­ri­ju po­ve­zi­va­la i du­hov­no bo­dri­la. Do­du­še, ona je pe­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka iz­gu­bi­la onu du­hov­nu moć ko­ja oku­plja vjer­ni­ke, jer se ate­i­zam usto­li­čio kao duh dr­ža­ve i nje­nih vo­de­ćih sna­ga. U ko­na­ci­ma su se smje­sti­li na­rod­ni od­bor, osnov­na (osmo­go­di­šnja) ško­la, sta­ni­ca na­rod­ne mi­li­ci­je a u dru­goj fa­zi (na­kon iz­grad­nje no­ve ško­le ne­da­le­ko od Ma­na­sti­ra) otvo­re­na je am­bu­lan­ta sa de­se­tak bo­le­snič­kih po­ste­lja. Tu se smje­sti­lo i no­vo ču­do teh­ni­ke – Sve­to­vo „sve­vi­de­će oko“ – rend­gen apa­rat! (Sve­to je bio dr Sve­to­zar Bu­la­to­vić, ne­ko­li­ko go­di­na je­di­ni lje­kar u am­bu­lan­ti). Li­je­pa no­vo­i­zgra­đe­na zgra­da osnov­ne ško­le bi­la je sim­bol po­čet­ka no­vog do­ba, bi­la je pu­na đa­ka a ima­la je i ki­no-sa­lu sa po­zor­ni­com gdje smo pri­re­đi­va­li pri­red­be. Fil­mo­vi su bi­li iz ta­da­šnje ju­go­slo­ven­ske pro­duk­ci­je a pu­bli­ka je bi­la omla­di­na i voj­ska (in­ženjer­ske je­di­ni­ce JNA ra­di­le su na iz­grad­nji pu­ta Ti­to­grad–Ko­la­šin na odo­bre­nim lo­ka­ci­ja­ma). Do­la­zak voj­ske do­nio je po­seb­nu ži­vost u ovu uza­vre­lu do­li­nu po­red Mo­ra­če. U por­ti su sva­ko­dnev­no od­je­ki­va­li stro­je­vi ko­ra­ci i pje­sma voj­ni­ka na­kon iz­vr­še­nja dnev­nog za­dat­ka na tra­si. Voj­ni­ci su, ta­ko­đe, uče­stvo­va­li u svet­ko­vi­na­ma i na­rod­nom ve­se­lju igra­ju­ći „sit­no šu­ma­dij­sko“ i na­še cr­no­gor­sko. Odav­de je Bla­žo Jo­va­no­vić po­zvao omla­di­nu i sve „rad­ne lju­de“ na ob­no­vu i iz­grad­nju pu­te­va, gra­do­va, fa­bri­ka, ško­la, bol­ni­ca ka­ko bi­smo ostva­ri­li san o „dru­štvu rad­nog čo­vje­ka“. Lju­di iz ra­štr­ka­nih se­la su do­bi­li „kri­la“. Vi­dje­li su ovo pi­to­mo mje­sto s no­vim pu­tem i bo­ga­tom oko­li­nom kao no­vu va­roš rad­nih lju­di.
Jed­na slu­žba do­bi­la je pu­ni za­mah i bi­la od op­šteg zna­ča­ja za či­ta­vo mo­rač­ko-ro­vač­ko pod­ruč­je – po­šta, op­šte po­zna­ta „zad­nja po­šta Ma­na­stir Mo­ra­ča“. Na nje­nom ser­vi­su bi­la je voj­na po­šta, dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je, pa ne­zgod­na raz­ba­ca­na mre­ža na­rod­nih adre­sa. Po­šta­ri su ima­li mno­go po­sla a na­ro­či­to da uru­če to­li­ke po­šilj­ke na uda­lje­ne, a u zim­skom pe­ri­o­du, ne­pri­stu­pač­ne adre­se. Zbog to­ga su se u taj „ku­rir­ski“ po­sao uklju­či­va­li đa­ci, jer su oni „po­kri­va­li“ ve­li­ki dio tog te­re­na. Po­što sam bio đak pje­šak (na du­ge sta­ze) iz ro­vač­kog se­la Ce­ro­vi­ce po­ma­gao sam po­što­no­ši iz se­la Li­je­šnje u no­še­nju pi­sa­ma i no­vi­na. Naj­va­žni­ji pri­ma­lac bio je ge­ne­ral u pen­zi­ji Ve­ko Bu­la­to­vić, ko­ji je ži­vio u svo­joj ku­ći u se­lu Li­je­šnje. Lju­di su se ču­di­li za­što ge­ne­ral ni­je, kad mo­že, iza­brao da ži­vi ne­gdje u gra­du. Ve­ko je mir­no od­bio i Ti­to­vu bla­go­na­klo­nu po­nu­du kad je bio na nje­go­vom do­če­ku u Ko­la­ši­nu, ka­ko su pri­ča­li svje­do­ci. „Ja imam svo­ju ku­ću, svo­je ima­nje i dr­žav­nu pen­zi­ju. To mi je do­volj­no“. Ge­ne­ral je pro­vo­dio mi­ran po­ro­dič­ni ži­vot u se­o­skoj ti­ši­ni pra­te­ći pre­ko „Bor­be“ i „Po­bje­de“ do­ga­đa­je u CG i Ju­go­sla­vi­ji za či­ju se slo­bo­du bo­rio na svim ve­li­kim ra­ti­šti­ma. „Si­la­zak“ vla­sti u na­rod sa svim što je pra­ti­lo taj čin ni­je do­nio tom kra­ju oče­ki­va­ni pre­po­rod. Je­di­ni do­bi­tak je bio put Ti­to­grad-Ko­la­šin. Ma­lo poma­lo mla­đe sta­nov­ni­štvo se od­se­li­lo u Ti­to­grad i Nik­šić da pod­u­pre in­du­stri­ja­li­za­ci­ju i ur­ba­ni­za­ci­ju.
I sta­ri ge­ne­ral se ko­nač­no pre­se­lio u Ti­to­grad.
Sa­da na­kon še­zde­set go­di­na ni zad­nja po­šta Ma­na­stir Mo­ra­ča ne mo­že da od­bra­ni svoj op­sta­nak jer su joj adre­se ne­ki vje­tro­vi od­ni­je­li. Tre­ba se po­na­da­ti da će ne­ko ovo mje­sto kao i dru­ga slič­na vi­dje­ti kao al­ter­na­ti­vu ur­ba­nim usi­si­va­či­ma si­ro­tinj­ske „pra­ši­ne“. Ne­ka nas tak­ne ma­lo i ova Ma­žu­ra­ni­će­va: „Ožed­ni li? Mo­ra­ča je bli­zu; tre­ba l' ku­pe? Ima dvi­je ru­ke.“ Ako i Mo­ra­ču ne po­pi­ju žed­ni „ko­nji“.